Насеља на десној обали Дунава

На десној обали Дунава налазе се насеља Карабурма, Роспи ћуприја и Вишњичка бања и три села: Сланци, Велико Село и Вишњица.

Карабурма

            Највеће насеље општине Палилула на десној обали Дунава је Карабурма.    На пустим падинама између Звездарске шуме и Дунава у предвечерје Првог српског устанка на простору данашње Карабурме појавиле су се прве куће. Карабурма је некад називана Кајабурма. Корен речи је турски, као код имена многих других делова града. Настанак овог имена изводи се из речи каја и бурун, што би требало да значи "стеновити рт". У историјским архивама се наводи: Кајабурма или Карабурма, "тако се зове онај нос или врх од брда врачарског што се спушта у Дунав испод Београда, а више села Вишњице".

            Почетком прошлог века у реону Карабурме отварају се прве фабрике које привлаче раднике из других крајева Београда и Србије. Епитет радничког насеља задржава све до краја Другог светског рата, а онда за само неколико деценија ширећи се ка истоку, на данашњим територијама месних заједница "Стеван Христић", "Карабурма-Дунав" и "Деспот Стефан Лазаревић", израста у савремени део Београда, крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века. Значајан прилив становништва Карабурму сврстава у густо насељен крај града.

            Када се шездесетих година градило ново насеље на територији Карабурме на локалитету Роспи ћуприја пронађено је једно од најстаријих келтских гробаља. Оружје од гвожђа, оруђе и накит са овог места данас се налазе у Музеју града Београда.

Роспи ћуприја

            Роспи ћуприја се граничи са Карабурмом на западу дуж улице Миријевски булева и Вишњичком бањом на североистоку дуж Сланачког пута.

            Име Роспи ћуприје је, такође, турска заоставштина. Различити извори кажу како је корен овог назива везан за "роспију" или блудницу, јер су са моста (или ћуприје) Турци бацали неверне жене, док други извори наводе да је нека блудница ("роспија"), подигла мостић како би искупила грехе.

            На локалитетима Роспи ћуприје и Карабурме пронађена је некропола из 3. века п.н.е. која је припадала Келтима Скордисцима који су основали Сингидунум.

            Роспи ћуприја је делом стамбено подручје, али је најпознатија по низу некадашњих циглана, које заузимају знатан простор на рубу Вишњичког поља и чији се високи димњаци виде издалека.

            С надморском висином од 66 метара Роспи ћуприја је најнижа тачка ужег дела града.

 Вишњичка бања

            У току владавине над Сингидунумом Римљани су градили летњиковце и винограде на брду изнад Дунава. То узвишење је данас познато под именом Вишњичка бања. Удаљена је око шест километара од Трга републике.

            Пре скоро шест деценије на падинама изнад Дунава почела је изградња елитног насеља, након што је већ била завршена изградња старе Вишњичке бање.

            Вишњичка бања је добила име по извору термалне сумпорне воде који извире на обали Дунава у подножју брда. За ту лековиту воду знали су и Римљани, који су на том месту подигли прва купатила.     

Вишњица

            Вишњица се пружа дуж обе стране пута уз десну обалу Дунава, као ушорено село некада познато по вишњама. Јован Цвијић је у "Зборнику насеља српских земаља" из 1903. године, надахнуто приметио, да је Вишњица, "Мали Цариград" на Дунаву, насеље из турског периода, мада неки историчари тврде да има и старијих келтских и римских трагова. На узвишењу изнад извора у Вишњичкој бањи некада су боравили официри римске легије. Некада је село било познато транзитно место, а у време Аустроугарске и царина.

            Вишњица се налази на седмом километру од центра Београда. Граничи се са Великим Селом, Вишњичком бањом, Роспи ћупријом и Сланцима. Некада је на Дунаву био развијен речни саобраћај. Старији Вишњичани се сећају "Беле лађе", која је била основно превозно средство. Пловила је до Кладова, Гроцке и Ритопека. Шездесетих година прошлог века уместо "Беле лађе" путнике је превозио "Беоброд", који је саобраћао на линији Београд - Панчево.

            Житељи Вишњице имају, како кажу,  своје "море" - Белу стену, неуређено излетиште многих Београђана. Село је подељено на Горњу и Доњу малу. Урбани део назван је Ново насеље. Један од најлепших делова Вишњице је марина "Иван Милутиновић" - мирно уточиште аласа и љубитеља Дунава.

Велико Село

            Према неким старим документима Велико Село је настало 1510. године. По предању име је добило тако што је у његовој близини настало мало село ближе граду, тамо где се  налазе Сланци, па су се становници из једног и другог села "казивали", ко је из малог, а ко из великог села. Највероватније је тако и остало име Велико Село.

            Становници Великог Села тврде да су им далеки преци били аласи. Населили су се поред великоселског рита, где се Дунав често изливао, што је омогућавало добар улов. Ти првобитни становници словенског порекла живели су у аласким колибама направљеним од земље и грања.

            Становници Великог Села одувек су се бавили пољопривредом. И данас су непрегледна поља повртњака покривена пластеницима. Са њих се свакодневно снабдевају београдске пијаце разним поврћем.        

Сланци

            Сланци се први пут помињу у записима из 1716. године. Село се простире са обе стране Сланачког потока. На месту где је поток направио повећу алувијалну раван настало је село. Сланци су одувек познати по термалним изворима: Точак, Врућа вода, Вреле, Балабановац, Обрадова вода, Савина вода, Сарићева вода, Бубање и друга. У селу је некада било више бунара, али су они временом пресушили. Данас постоји још само један бунар, осим Римског бунара, којег су по предању, подигли Римљани. Сланце је добило име, како каже предање, по сланом језерцету Малом Сланцу. Ако је стварно постојало језерце са сланом водом, што је могуће, с обзиром на бројне термалне изворе, ова верзија порекла имена Сланци је најпоузданија.

            Пољопривредна производња, као и код њихових комшија у Великом Селу главна је привредна грана. Сланчани су, такође, једни од главних снабдевача Београда пољопривредним производима.