Историја

Претеча Београда на тлу Палилуле

Шире подручје Београда, па самим тим и данашње Палилуле, од формирања првих насеобина, представљало је један од најзначајнијих региона Балкана. На то су битно утицали Дунав, Сава и њихове бројне притоке.

Археолошки налази потврђују да су насеља постојала и пре више од пет хиљада година пре наше ере и да је управо овде средиште старчевачке културе која припада старијем неолиту и, нешто млађе, винчанске за коју најугледнији археолози, а међу њима и Драгослав Срејовић, тврде да је у време свог процвата била најраспрострањенија култура на европском континенту.

На Карабурми су археолози пронашли трагове из енеолита, прелазног периода од неолита ка металном добу, а на Роспи ћуприји и другим деловима данашње Карабурме бројна су налазишта из металног доба, то јест из периода између 3000 и 1800 година п.н.е.

У трећем веку п.н.е. келтски Скордисци ударили су темеље данашњем Београду и то не на Калемегдану и око њега, где се у време Римљана и касније град развијао, већ низводно поред Дунава – на Карабурми, која је сведок рађања Сингидунума.

 Палилула је и у новијој историји подсетник на прохујале векове и миленијуме и стециште крупних догађаја. Ташмајдан је у разним временима био београдско гробље. На његовој северозападној страни налазе се трагови римске некрополе. У околини могу да се нађу и турски гробови, а почетком 18. века ту је било и немачко војничко гробље. Стотинак година касније кнез Милош је наредио да се на Ташмајдан премести гробље са Варош капије, да би и са Ташмајдана почело да се уклања од 1886. године, кад је формирано данашње београдско Ново гробље. Премештање са Ташмајдана окончано је 1927. године.

У оквиру претпоставки о месту на коме су, по наређењу турског великог везира Синан-паше 1595. године спаљене мошти Светог Саве, најуверљивија је она по којој је то учињено негде у околини данашње Цркве Светог Марка на Ташмајдану. Поуздано се, међутим, то не може тврдити "јер сигурно сазнање није стигло ни до српског Попечитељства просвештенија које је 23. јануара 1845. године молило Начелство округа београдског и Управу вароши Београда да се распитају „да ли ко од житеља по предању изврсно зна где је то место“.

Како је забележено у старим списима, на Ташмајдану и око њега била је велика варош "начичкана кућама". Везује се то за период између 1717. и 1739. године када је Београд био у рукама Аустријанаца који су на простору данашње Палилуле подигли Карлштат – Карлов град, насељен немачким земљорадницима и занатлијама. А када су, после две деценије, Турци поново освојили Београд, Карлштат је расељен и од њега готово да није остао ни траг.

Читав век касније овај крај почиње да се обнавља, а његово планско насељавање почиње 1830. по наредби кнеза Милоша који је тадашњу Сава-малу настојао да претвори у „праву варош“. Савамалцима који су желели да се баве баштованством и воћарством он дели бесплатне плацеве у крају око Ташмајдана. Може се рећи да су то први Палилулци. По кнежевом одобрењу, придруживаће им се потом Лесковчани, Нишлије, Врањанци, житељи из западне Србије и остали Срби који су у све већем броју стизали у Београд. Главно занимање била им је земљорадња, па је на Палилули главна улица дуго била Баштованска, а једна од главних Ратарска улица.

Најзначајнији догађај за независност српског народа и државе  везује се за 30. новембар по старом, а 13. децембар 1830. године по новом календару, кад је на Ташмајдану обнародован Хатишериф којим турски сулатан и Велика порта дају унутрашњу самоуправу Србији и наследно кнежевско достојанство Милошу Обреновићу.

Име Ташмајдана – историјског језгра Палилуле – сведочи да је ту од давнина био мајдан – рудник камена и шалитре. Испод ташмајданског платоа налазе се пећине, лагуми који постоје још од римског времена, то јест од пре две хиљаде година, када је ту био каменолом. Овде вађен камен уграђен је у темеље Београда који је настајао изнад ушћа Саве у Дунав. Од њега су грађени  римски саркофази, споменици и многа здања током тих давних времена.

Палилула памти и бомбардовање Београда у више наврата у новијој историји – од стране аустроугарске војске први напади на Београд почели су 28. јула 1914. године. Током Другог светског рата Београд је бомбардован више пута. Авијација окупаторске Немачке бомбардовала је Београд 6. априла 1941. године, чиме је почела инвазија на Југославију. То се поновило 7, 11. и 12. априла. У бомбардовању Београда 1941. године погинуло је око 2.200 људи. Током 1944. године англо-америчке снаге бомбардовале су Београд 11 пута.

Београд је пуних 78 дана бомбардован 1999. године од стране НАТО агресора из 19. земаља.

                        Настанак  имена Палилула

            Име Палилуле помиње се први пут почетком 19. века и односи се на "село смештено на четврт сата хода" од града опасаног шанцем. О пореклу назива Пелилуле постоји више тумачења.

            Истраживачи сматрају да су ондашње власти, по некима лично кнез Милош, забранили пушење на уским београдским улицама због лако запаљивих зграда. Зато су тадашњи пушачи палили своје луле тек по изласку из вароши. Записана сећања из 1840. године кажу да је "на једном диреку била нацртана лула" која је објашњавала намерницима да ту могу слободно да запале своју лулу. Претпоставља се да отуда потиче назив Палилула.

            Према другим изворима назив Палилула има нешто другачије порекло, али као географски појам датира, такође, из времена с почетка 19. века.

            Пољски књижевник Роман Зморски, који је у Београду боравио 1855. и 1856. године, записао је: „Палилула је гробље са малом црквицом, недалеко од Београда. Некада је ту, у близини, становао грнчар који је пекао луле, обично су га звали "пали-лула" и тај његов надимак временом је прешао на читав крај...“

Виђење овог Пољака поткрепљује чињеница да је на Палилули један од најраспрострањенијих заната био грнчарски јер је глина као основна сировина била на дохват руке захваљујући мајданима на Карабурми, Милићевом и Великом брду. А грнчарија се пекла у пећима са димњацима које су, због облика, називали – луле.